Doživljaj tela i estetski tretmani: šta je telesni dismorfični poremećaj i kada potražiti podršku?

Šta je poremećaj doživljaja tela (telesni dismorfični poremećaj)?

Telesni dismorfični poremećaj je stanje u kome osoba jednu ili više osobina svog izgleda doživljava kao manu i provodi veoma mnogo vremena baveći se njima. Ta osobina je najčešće toliko mala da je drugi ne primećuju ili joj ne pridaju značaj. Nacionalna zdravstvena služba Ujedinjenog Kraljevstva (NHS) ovo stanje definiše kao problem mentalnog zdravlja i jasno navodi: ako neko ima ovo stanje, to ne znači da je sujetan ili opsednut svojim izgledom; stanje može da bude veoma uznemirujuće i da utiče na svakodnevni život.

Briga se najčešće odnosi na lice: kožu, nos, usne, kosu, liniju vilice. Ali u središtu brige može biti bilo koji deo tela. Može se javiti u svakom uzrastu; najčešće počinje u pubertetu i ranom odraslom dobu i pogađa i žene i muškarce. Uzrok nije sasvim poznat; navodi se da može biti povezan sa sličnim stanjem, opsesivno-kompulzivnim poremećajem ili depresijom u porodici, kao i s podsmehom ili vršnjačkim nasiljem u detinjstvu.

Ovde postoji važna razlika. Ako Vam izgled povremeno smeta, ako želite da promenite neku svoju osobinu ili razmišljate o estetskom tretmanu, to ne znači da imate ovaj poremećaj. Razlika je u jačini brige, vremenu koje zauzima i u tome koliko ograničava život.

Koji znaci privlače pažnju?

Sledeće su ponašanja i misli koji se u ovom stanju često javljaju. Posmatrano pojedinačno, mnoge od njih svi ponekad rade; značajno je kada su stalni i kada izazivaju patnju.

• Intenzivna i dugotrajna briga zbog određenog dela tela, posebno lica
• Često upoređivanje svog izgleda s drugima
• Veoma često gledanje u ogledalo ili, obrnuto, potpuno izbegavanje ogledala i fotografija
• Dugo bavljenje šminkom, kosom, odećom ili držanjem da bi se sakrila osobina koja se doživljava kao mana
• Stiskanje, čupkanje i čeprkanje kože da bi postala glatka
• Ponovljeno traženje potvrde od bližnjih ('ne izgledam loše, zar ne?') bez osećaja olakšanja posle odgovora
• Izbegavanje posla, škole, druženja s prijateljima ili fotografisanja zbog izgleda

Ako se ne leči, ovo stanje može da utiče na posao, društveni život i odnose; može da dovede do depresije, samopovređivanja i misli o samoubistvu. NHS naglašava da se ne očekuje da simptomi prođu sami bez lečenja, da s vremenom mogu da se pogoršaju i da nema ničeg sramotnog u traženju pomoći.

Koliko je često kod onih koji žele estetski tretman?

Sistematski pregled koji je objedinio studije sprovedene u različitim okruženjima procenio je učestalost telesnog dismorfičnog poremećaja kod odraslih u opštoj populaciji na oko 2 odsto. U istom pregledu ta stopa je kod osoba koje se javljaju na estetsku hirurgiju uopšte bila oko 13 odsto, u ambulantama za kozmetičku dermatologiju oko 9 odsto, a kod onih koji se javljaju zbog estetske korekcije nosa oko 20 odsto.

Druga metaanaliza usmerena na pacijente estetske hirurgije i dermatologije daje sličnu sliku: kod pacijenata estetske hirurgije u proseku 15 odsto, kod pacijenata dermatologije u proseku 13 odsto. Ali najvažniji nalaz ove studije nisu proseci, nego rasponi: u pojedinačnim studijama stope su se kretale od 2 do 57 odsto.

Ove brojeve čitajte s oprezom. Studije su rađene u različitim zemljama, s različitim upitnicima za probir i uglavnom kod pacijenata hirurgije ili dermatologije; podataka posebno o onima koji se javljaju zbog neoperativnih tretmana, kao što su fileri i botulinum toksin (popularno 'botoks'), ima manje. Sa sigurnošću se može reći sledeće: ovo stanje je među onima koji žele estetski tretman izrazito češće nego u opštoj populaciji i često ostaje neprepoznato.

To ne znači da svako ko želi estetski tretman ima problem s mentalnim zdravljem. Velika većina onih koji se jave nema ovaj poremećaj. Brojevi samo pokazuju zašto je potrebno da lekar na pregledu ima ovu mogućnost na umu.

Da li estetski tretman uklanja ovu brigu?

Najčešće ne. U studiji u kojoj je praćeno 200 osoba s dijagnozom telesnog dismorfičnog poremećaja, oko dve trećine učesnika imalo je nepsihijatrijsko lečenje, kao što su dermatološki tretman ili operacija; ti tretmani su retko poboljšali simptome poremećaja. Ranija studija iste istraživačke grupe, s 289 osoba, dala je sličan rezultat.

Pregled koji kritički razmatra ovu temu navodi da dostupne publikacije ukazuju na loš ishod estetskih intervencija kod većine ovih osoba. Isti pregled iznosi i iskrenu ogradu: dobro osmišljenih prospektivnih studija ima malo i ne može se potpuno isključiti mogućnost da neke osobe s blagim simptomima, čija je briga ograničena na jedan deo tela, imaju koristi od tretmana. Zato se odluka ne donosi uopštavanjem, nego je donose lekari koji procenjuju stanje konkretne osobe.

Razlog zašto rezultat često nije dovoljan leži u prirodi problema. U ovom stanju izvor patnje nije toliko oblik tkiva koliko način na koji se taj deo tela doživljava. Čak i ako je tretman tehnički uspešan, osoba može da smatra rezultat nedovoljnim, briga može da se premesti na drugi deo tela ili može da počne traženje novog tretmana za isto mesto. Pošto svaki tretman nosi sopstveni rizik, ovaj krug gomila rizike bez koristi. Temu ponovljene želje za tretmanima posebno obrađujemo u članku „Mit Botoks i fileri stvaraju zavisnost – ko počne, ne može da prestane – šta kaže nauka?“.

Pitanja koja mogu da postavim sebi

Sledeća pitanja su prilagođena pitanjima za probir koja lekarima preporučuje NICE, engleska institucija za zdravstvene smernice. Lekari ih koriste da bi razumeli koliko briga utiče na svakodnevni život.

• Da li se mnogo brinem zbog svog izgleda i da li bih želeo/želela da manje razmišljam o tome?
• Koje me tačno osobine mog izgleda muče?
• Koliko sati u običnom danu mislim o svom izgledu? (Smernica više od jednog sata dnevno smatra preteranim.)
• Kako ova briga utiče na moj život?
• Da li mi otežava da radim svoj posao ili da budem s prijateljima?

Kada je reč o estetskim tretmanima, korisno je dodati i ova pitanja: da li mi je posle ranijih tretmana bilo lakše ili sam ubrzo počeo/počela da tražim novu manu? Da li sam zbog iste tegobe išao/išla kod više lekara? Kad mi bližnji kažu 'ne vidim ništa', mogu li da im verujem? Da li mislim da mi se život neće popraviti ako ne uradim tretman?

Ovo nije test i nema bodove. Odgovor 'da' na pitanja ne znači dijagnozu; odgovor 'ne' takođe ne pokazuje da problema nema. Ako Vas odgovori navode na razmišljanje, to je dovoljan razlog da o tome razgovarate s lekarom opšte prakse ili sa stručnjakom za mentalno zdravlje.

Šta znači ako lekar odloži tretman ili ga ne preporuči?

Kada lekar kaže 'hajde da to sada ne radimo' ili 'ne preporučujem Vam ovaj tretman', to može da zaboli. Ipak, to najčešće pokazuje da Vas lekar sluša i da ne misli samo na tretman, nego na Vas. Smernica NICE preporučuje da lekari kod osoba koje traže estetski ili dermatološki tretman redovno imaju ovu mogućnost na umu i da osobe kod kojih se sumnja na poremećaj procenjuje stručnjak za mentalno zdravlje koji ima iskustva s tim.

• Ako je mala verovatnoća da će Vam tretman doneti olakšanje, lekar Vas štiti od rizika od kog nećete imati koristi.
• Ako najpre potražite podršku za samu brigu, odluka koju ćete kasnije doneti biće zdravija.
• Odlaganje najčešće ne znači zatvorena vrata, nego promenu redosleda: prvo procena, zatim odluka.
• Izvođač tretmana koji bez pitanja prihvata svaki zahtev nije bezbedniji od lekara koji vodi računa o Vašoj dobrobiti.

Kada lekar ne preporuči tretman, korisno je da pitate zašto, umesto da odmah odete negde drugde. Ako ste sličan odgovor dobili od više lekara, to je informacija vredna razmišljanja. Na šta treba obratiti pažnju pri izboru lekara i ustanove opisano je u članku „Izbor klinike i lekara za medicinsku estetiku: bezbednosna kontrolna lista u 10 tačaka“, a opšti okvir za one koji prvi put razmišljaju o tretmanu nalazi se u članku „Vodič za one koji prvi put idu na medicinski estetski tretman“.

Koliki je uticaj društvenih mreža i filtera?

Stalno gledanje obrađenih i filtriranih slika može da promeni predstavu o tome kako izgleda 'uobičajeno' lice. U kvalitativnoj studiji zasnovanoj na razgovorima s 24 žene koje su uradile izrazito preuveličan filer za usne, većina učesnica je navela da su društvene mreže uticale na njihov doživljaj lepote; istraživači su to opisali kao postepeno pomeranje doživljaja tokom vremena. Reč je o maloj i odabranoj grupi; studija ne pokazuje uzročnu vezu. Ipak, to je dobar podsetnik da odluku o tretmanu ne donosite prema slici na ekranu, nego prema svom licu u ogledalu i lekarskom pregledu. Za mlade koji se javljaju zbog tretmana pogledajte članak „Medicinska estetika kod mladih“.

Brinem za blisku osobu, šta mogu da uradim?

• Umesto da raspravljate o 'mani' koju vidi, ozbiljno shvatite patnju koju proživljava: rečenica 'vidim koliko te ovo iscrpljuje' pomaže više od 'nemaš ništa'.
• Ponovljeno uveravanje u vezi s izgledom donosi kratkotrajno olakšanje, ali se smatra da hrani brigu. Umesto uveravanja predložite da zajedno potražite podršku.
• Izbegavajte etikete kao što su 'sujetan' ili 'opsednut' i podsmeh; ovo stanje nije izbor.
• Predložite da se obrati lekaru opšte prakse ili stručnjaku za mentalno zdravlje; ako želi, ponudite da pođete s njom ili njim na pregled.
• Ne vršite pritisak za novi tretman i ne pokušavajte da ga zabranite; predložite da se odluka donese posle procene.
• Ako primetite beznađe, rečenice kao 'ne želim da živim' ili znake samopovređivanja, ne ostavljajte osobu samu i zatražite hitnu pomoć.
• Vodite računa i o sopstvenim granicama i zdravlju; biti uz nekoga može da bude iscrpljujuće.

Postoje li efikasne terapije?

Da. NHS i NICE za lečenje ovog stanja preporučuju dva pristupa: kognitivno-bihejvioralnu terapiju i jednu grupu antidepresiva. Kognitivno-bihejvioralna terapija ima za cilj da se prepoznaju situacije koje pokreću brigu i promeni reakcija na njih; najčešće obuhvata postepeno suočavanje sa situacijama koje osoba izbegava i smanjivanje ponašanja kao što je proveravanje u ogledalu. U lečenju lekovima koriste se antidepresivi koji deluju preko serotonina. O tome koji pristup, kada i koliko dugo primeniti odlučuje stručnjak za mentalno zdravlje; kada su simptomi teški, mogu se preporučiti oba zajedno.

Treba biti otvoren u pogledu snage dokaza. Jedan Cochrane pregled je naveo da je u to vreme postojao mali broj malih randomizovanih kontrolisanih studija, da one ukazuju na to da i lekovi i kognitivno-bihejvioralna terapija mogu biti korisni i da nalaze treba potvrditi. Dakle, ove terapije su opcije koje institucije preporučuju i za koje postoje dokazi da deluju, ali ne reaguju svi u istoj meri i oporavak zahteva vreme.

Za prvi korak možete se obratiti specijalisti psihijatrije direktno ili preko svog lekara opšte prakse. Početak može biti i to da lekaru s kojim razgovarate o estetskom tretmanu otvoreno ispričate svoju brigu; lekar Vas može uputiti odgovarajućem stručnjaku. U međuvremenu redovan san, kretanje i vreme provedeno s ljudima koje volite mogu da budu od pomoći, ali ne zamenjuju lečenje.

Zaključak

Ako briga o izgledu zauzima veći deo Vašeg života, problem najverovatnije nije u ogledalu, nego u samoj brizi, a za to postoji efikasna podrška. Estetski tretmani u ovom stanju najčešće ne donose očekivano olakšanje. Lekar koji odloži tretman ili ga ne preporuči nije protiv Vas, nego je uz Vas. Traženje pomoći nije slabost, nego početak rešavanja problema na pravom mestu.